Sutra nema fakulteta. Veliki je petak i ne radi se. Taman vikend može da počne ranije 🙂

Prljav veš spakovan – check!
Fotoaparat u rancu – check!
Studentska kartica umesto indeksa u džepu – check!
Pare –  check!
Zaključaj sobu i avantura može da krene.

Prvo treba da navatam četvorku od univerziteta do železničke i to da navatm brzo inače ću zakasniti. Nažalost, to brzo nikada ne bude dovoljno brzo kada ti baš treba, tako da već vidim da ću da zakasnim.
…
Stižem na autobusku. Jedan od ukupno dva autobusa koji direktno saobraćaju (-_-) do mog sela je upravo otišao – sledeći imam za samo 6 sati. Biram varijantu sa presedanjem u Vrbasu, ne bi li što pre stigao kući i jeo mamine palačinke.
…
U Vrbasu izlazim na stanici, ponovo dolazeći ksebi nakon prvog udaha, aj da kažem svežeg vazduha, kojegu autobusu takozvanog DžiPi-a nije bilo. Krenem do šaltera gde ljubazne tete dele informacije o polascima autobusa, ali vidim da je tamo već gužva, jer ista teta sada i karte prodaje. Odlučim da red vožnje proverim na internetu, jer oni izloženi u čekaonici stoje tamo od 2008. godine i plašim se da im verujem. Sajt autobuske je relativno nov i tamo bi trebalo da budu pouzdane informacije. ‘Tač’, ‘tač’, ‘tač’ i saznam lepu vest da je poslednji autobus do mog dragog sela otišao pre 20 minuta. Čudno da poslednji ide u 17h i posle toga nema više autobusa, ali sutra je ipak Veliki petak i uopšte me ne bi čudilo da autobusi već nedelju dana ne idu po normalnom rasporedu, a posle petka ne voze jedno 4 dana… Svasta sam već doživeo. Krenem kući, pod svom opremom od dva krcata ranca, peške. Ne bi li palačinke jeo tople.

I tako korak po korak, kuće su zamenjene njivama i predivnim pejzažima. Još samo 6km do kuće. Razmišljam, pa proalze ljudi kolima, valjda će se neko smilovati da me pokupi ovako natovare.. ZZzzjuuu!! Prolete pored mene Opel Astra, crvene boje, Vrbaskih registarskih tablica, broj nisam zapamtio. Koji k…? Pa idem levom stranom kolovoza van naseljenog mesta, pokusavam da se setim pravila saobraćaja ne bi li došao do zaključka da sam upravo ja na pogrešnoj strani i da sam ja kriv što sam upravo mogao da imam prevoz do kuće na haubi. Sve to u sekundi. A onda, kada se Astra odmakla, skontam da je šofer ustvari kreten. Obilazi svima nama dragog Yuga i to baš na mestu gde smo se sva trojica poređali u liniju. Nije mogao da sačeka. Jednostavno nije.
Idem još malo dalje od Vrbasa, a malo bliže mojim palačinkama. Vetar baš ne odustaje i uporno me gura u stranu, unazad ili preciznije u ugao . Prošlo je gomila automobila i baš niko da stane. Nije istina da me niko ne poznaje, selo je malo, skoro se svi znaju među sobom. Ali svi negde žure i nema se vremena da se pokupi neki stranac sa puta – “Vidi ovu budalu što ide peške, haha…”.

E, a tada je prošao autobus u istom smeru kuda sam se i ja kretao. Plavi, krntija, količina izduvnih gasova za 15 kazni, urla ko avion. A nije bio upisan u red vožnje. Ne vredi se nervirati. Osmeh na lice, sluške u uši i idemo dalje.

Prošlo je tu još mnogo automobila. Samo je jedan čovek stao i pitao da li želim da me poveze. Rekao sam da ne treba, da sam zaista zahvalan, ali malo mi je još ostalo i želim ovaj maraton da dovršim sam.

Tako je i bilo. Nesto više od 6.6km, pešaka, dva ranca puna prljavih gaća i čarapa. Evo rute: Endomondo

Usput, par linkova koji su mi danas prošetali mislima…
Pusti ga nek crkne (Kurir)
Ulicni svirac (Carobna suma)