Krajem prosle godine, završio sam radnu obavezu sa firmom RT-RK kako bih otišao u inostranstvo na studentsku razmenu. Nije mi bilo naročito drago kada sam odlazio, pošto sam radio na projektu koji mi se zaista dopadao, a pored toga, vođa tima i grupe su bili više od običnih šefova. Naravno, mogao sam da ostanem, ali sam želeo i da odem „napolje“ i vidim kako je „tamo“. O tome nešto više u nekom od narednih blogova. Ovaj blog će biti posvećen iskustvu koje sam stekao „na putanji“ od fakulteta do prvog posla i zašto sam otišao (pored sranje situacije u zemlji.. o tome neću pisati).
Tako da kada bi me pitali kada ova priča počinje, rekao bih još davne 2010. godine. Tada sam, negde u junu (možda julu ili avgustu?) otišao na PMF da se prijavim za polaganje prijemnog ispita na smer (recimo) „Informatika“. No kako sam jedva ušao u zgradu od gužve i shvatio da ću tamo dočekati večeru dok se ne prijavim, brže bolje sam izašao, otišao na FTN i prijavio se tamo za polaganje prijemnog na smer „Računarstvo i Automatika“. Nije sada da se pre toga nisam dvoumio između ta dva smera, ali sam se iz nekog razloga tada odlučio za PMF i otišao u Novi Sad sa ciljem da se tamo prijavim. No dobro što nisam…
Već na drugoj godini, negde krajem prvog semestra sam dobio ponudu za stipendiju od firme RT-RK, uz obavezu da se opredelim za njihov smer na trećoj godini. Znao sam ja tada da ću njihov smer najverovatnije i odabrati, ali nisam hteo da se obavezujem. Stipendiju sam zato prihvatio tek kasnije na trećoj godini. I ako se dobro sećam tu se već pričalo među kolegama da ćemo u RT-RK i ostati nakon faksa.
Letnji raspust nakon treće godine je bio namenjen praksi, početku rada na R&D projektu u firmi RT-RK, za šta ja nisam znao do odprilike dva dana pre prezentacije tog projekta. Pošto sam u tom trenutku već imao druge planove (Tajland, praksa 2013), ja sam praksu propustio. Rekao bih da profesor Teslić, po njegovom izrazu lica tada, nije bas radosno prihvatio tu vest, kada sam mu saopštio da već imam rezervisanu kartu za Tajland i da neću moći leto provesti u firmi. No nije mi to zamerio i samo mi je rekao da se javim kada se vratim. Što je bila iznenađujuće dobra reakcija u odnosu na nešto što su neki očekivali..
Ovde bih dodao, da bi budući stipendisti zapravo ipak trebali takve stvari da ugovore profesorom unapred. Čisto da se izbegne efekat iznenađenja, jer ipak, neko je računao na mene. No dobro..
Po povratku sa Tajlanda, javio sam se Nenadu Jovanoviću, vođi tima C-More, koji su činili moje kolege. Potpisao sam novi ugovor o stipendiranju sa firmom, koji me je obavezivao na zaposlenje u firmi minimum onoliko vremena koliko sam primao stipendiju (računajući ovu novu stipendiju). Nenad se potrudio da me uvede u projekat i za dve nedelje sam već mogao samostalno da „raduckam“ tu i tamo.
To raduckanje se pretvorilo u rad nakon nekog vremena, a kasnije se periodično pretvaralo u raspadanje od posla kako su nailazili demoi. Ostajalo se prekovremeno, radilo se do kasno, mrzeli smo sebe što smo potpisali ugovore. Bilo je svašta i nije bilo lako. Ali smo preživeli. Uz to smo i studirali, po nekom nazovimo povlašćenom režimu, gde smo bili oslobođeni nekih projekata, pošto smo radili slične stvari u na projektu. Na kraju smo napisali diplomske radove na temu onoga što je svako od nas doprineo C-More projektu i diplomirali smo među prvima u generaciji. Nakon toga, neki su se zaposlili i počeli da „odrađuju ugovor“.
Opet se dešavalo da se tu i tamo radi prekovremeno i to iz više razloga. Neke stvari su se radile po principu „uradi samo da se što pre završi“, neke stvari nisu bile jasno definisane, specifikacije su se menjali nedelju dana pre demoa.. Bilo je gresaka i sa naše strane (studenata), ali u principu smatram(o) da je većina problema bila izazvana od strane viših slojeva hijerarhije. Tu naravno ne mislim na Nenada i on neka ostane jedini kojeg ću da imenujem, jer se on zapravo borio protiv svega toga. Što se tiče ostalih, ako neko od njih bude čitao ovaj tekst, prepoznaće se. Ako se ne prepoznaju, onda zaista nisu lagali kada su govorili da oni ne vide probleme, ali onda oni imaju većih problema nego što smo mi imali, a to je da ne znaju da obavljaju svoj posao kako treba.
No to je bila situacija i C-More timu. Poslednjih godinu dana u firmi sam radio na LLVM/Clang prevodiocu i mogu reći da je rad, u tom drugom timu, bio mnogo prijatniji. Vrsta projekta je bila drugačija i to umnogome utiče na to kako se radi, ali Branislav (teamlead) i Petar (grouplead) su za mene bili sefovi i drugari. Možda nije isto sa njihove strane, ali njihova prijateljska nastrojenost je učinila da se ja tako osećam. A verujem i ostale moje kolege. E zbog toga je bilo teško otići iz firme, pošto je je kontrast između prvog i drugog projekta bio veliki što se tiče atmosfere. Koliko mi je bilo teško raditi za prvi projekat, toliko sam želeo da naučim više za ovaj drugi, pa nije bilo problem ostajati i do kasno u firmi. Sećam se kada mi je Branislav rekao „Aleksandre, ajde pakuj se, idi kući, ostaćeš ovde da spavaš kako si krenuo.“.
E sada, ovo možda ono prvo zvuči loše, crno, zastrašujuće, ali ima tu i dobrih stvari… Ne kažem da je to bio jedini način, ali je bio relativno ok način da se pored završavanja fakulteta i radi, stekne profesionalno iskustvo, pa na kraju i zaradi. Naravno bilo je i ima boljih opcija, ali ovo je prilično straightforward kada neko upiše RT-RK odsek, a pritom ima iole znanja i volje za radom i napredkom. Verovatno da sam vreme koje sam proveo u firmi utrošio na rad na nekom open source projektu ili na učenje algoritama ili nešto treće, da bih sada bio u boljoj poziciji nego što sam sada, ali budimo iskreni, da nisam imao obavezu, verovatno bih više od pola tog vremena prespavao. Kao i većina vas. Svaka čast izuzecima jeli…
E a ima još.. Ono što ne bih naučio da sam išao pomenutom alternativnom putanjom, jeste kako stvari funkcionišu u jednoj firmi. Smatram da sada barem malo imam predstavu kako stvari mogu da izgledaju i da li se to meni dopada ili ne. Imao sam priliku da odem napolje i iskoristio sam je, pa sam jeli morao da ostavim posao iza sebe, pošto mi je ovo bilo većeg prioriteta. Nakon što završim studije tu gde jesam, u potragu za poslom ću ući sa velikim iskustvom iza sebe, a kada to kažem, ne mislim samo na profesionalno iskustvo. Znaću kako mi je bilo i da ako mi se ne dopada neka ponuda, da mogu da odbijem i da treba da tražim dalje.
No do tada, imam još dosta da učim, a kada to znanje konačno primenim u praksi, pišem novi blog na tu temu 😉
PS. Nije to toliko do firme, koliko je do ljudi. Ako imate čoveka da vam bude šef, nećete imati problema gde god radili. A ako imate nekog manjeg od makovog zrna (lol odakle ovo vadim? :D) da se pravi pametan, onda imate problem gde god otišli. Ukoliko vam neko nudi praksu, zaposlenje, raspitajte se ko će vam biti vođe time i grupe. Saznajte nešto o njima, tražite da popričate unapred sa njima, pa probajte sami da provalite da li će taj neko da vas maltretira ili ne 😛
PS2: Izvinjavam se firmi što koristim njihov logo na mom blogu bez da sam pitao ^.^
