Petnička konferencija – Korak u nauku
Ovog vikenda se u Istraživačkoj stanici Petnica održava trinaesta po redu naučna konferencija – Korak u nauku. Polaznici su tokom godine vredno radili na projektima, napisali su naučne radove, a sada na konferenciji ih prezentuju svojim kolegama u Petnici, rukovodiocima, medijima…
Ali smisao ovog bloga nije da prene informacije o tome koliko je radova prezentovano, odakle su polaznici, koji su dalji planovi ISP i sl. već da iznesem ono što novinari ne mogu da napišu/snime, a to je ono što se može doživeti samo ako u stanici proživite deo svog života, kada vi postanete deo stanice i ona postane deo vas. Kada se u stanici osećate kao kod kuće, a ne kao gost i kada vam tokom studija bude isto da li za vikend odete kući ili dodjete u Petnicu.
Iako se Petnica mnogo promenila od dana kada sam prvi put, kao uplašeni klinac, kročio na njeno tlo, na neki neobičan način, ostala je ista. Ustvari sada je zapravo samo veća.
Naravno, promenili su se i ljudi i promenilo se kako oni vide Petnicu. Mlađe generacije to drugačije doživljavaju u odnosu na nas kada smo bili njihovih godina. Kao saradnik, imam osećaj da polaznici nisu dovoljno komunikativni, da se manje druže nego mi, da manje paze na predavanjima, da ih je manje briga… I verovatno ima nešto u tome, ali isto tako verovatno nismo ni mi bili najdivniji kada smo bili polaznici.
Znali smo i mi da budemo nestašni, da zadirkujemo jedni druge, da svašta radimo rukovodiocima iza leđa. Jedva smo čekali da se predavanja i obaveze završe i da dođe veče da pevamo uz gitaru.
Da se upoznajemo i da se družimo. Da na pečurkama držimo za ruku naše simpatije, a da se sledeći put vidimo tek na sledećem seminaru ako budemo oboje pozvani. Da noćima ne spavamo, a na predavanjima dremamo.
Da u sobama za 6 osoba spava nas 13. Ne zato što moramo, već zato što smo tako želeli.
Da čitave noći pričamo viceve. Da tokom hladnih noći, umotani u ćebe gledamo zvezde i dočekujemo izlazak sunca.
Da se družimo sa kučićima i mačićima koji su zalutali u stanicu.
Da sedimo ispod trešnje.
Da se po kiši dobacujemo sa frizbijem.
Da se igramo Ratova Zvezda ili šta god da nam je tada bilo na pameti xD (ni jedna osoba nije povređena u snimanju ove scene, mačevi su od papira :P)
I kakvi god da smo bili, naučili smo mnogo. Ne samo ono sa predavanja, već nešto mnogo vrednije. I to nas je promenilo. Zauvek i na bolje.