Negde polovinom master studija došao sam na ideju da odem negde na studentsku razmenu. Iako su svi konkursi u tom trenutku bili odavno završeni, EUROWEB+ program je baš tada otvorio drugi krug prijava. Sastavio sam ugovor o učenju, prikupio svu potrebnu dokumentaciju, preveo dokumente na engleski i prijavio se online za Finsku i Švedsku. Nakon nešto više od mesec dana, dobio sam obaveštenje da sam primljen na Åbo Akademi u mestu Turku, Finska. Počinje frka oko kupovine avionskih karata, vize, spremanja.. I onda dolazi i taj dan kada konačno treba da se leti.

Kada je Finnair uz dosta truckanja konačno sleteo u Helsinki, odmah se osetila razlika u temperaturi. Osetila se i ljubaznost ljudi koji su se tu zatekli. Još par planiranih sati spavanja u autobusu do grada Turku su prošli u upoznavanju sa još par studenata koji su dosli istim poslom kao i ja. Sa jednom devojkom smo čak skontali da imamo istog ‘tutora’, studenta koji će se truditi da nam pomogne oko snalaženja u početku.

Kada smo stigli u Turku, naš tutor, Ida, nas je sačekala na autobuskoj stanici. Odatle sledi pola sata hoda po pravoj Finskoj zimi do studentskih domova, gde nam ona pokazuje sobe u kojima ćemo biti smešteni. Njihovi domovi su malčice drugačije koncipirani od doma u Novom Sadu na koji sam naviko, ali sada kada pišem ovaj tekst, ne mogu reći koji mi se više dopada. Njihovi domovi se odrzavaju, renoviraju se na vreme, nema portira i sve je uvek čisto, ali druženja kao u Vlahoviću nije bilo, iako su za to delimično odgovorni i ljudi.

Nakon prve prespavane noći, dolazi i prvi dan na fakultetu. Ono što nisam znao, jeste da se na samom početku organizuje kurs orijentacije za studente, gde se dobiju sve osnovne informacije o tome kako stvari tamo funkcionisu, koje su naše obaveze i šta se od nas očekuje. Za vreme tog kursa sam izmenio i ugovor o učenju, pošto su mi se neki predmeti preklapali u rasporedu. Inače, taj kurs je trajao nedelju dana i zaista su pokrili sve situacije u kojima se tamo student može zateći.

E sada što se tiče predmeta, ja sam odabrao sledeće:

• Advanced computer graphics and graphic hardware
• Special Course in CS: Distributed systems and algorithms
• Special Course in CS: Graph Algorithms
• Special Course in CS: Local Networks
• Real-Time Systems
• Evolutionary Algorithms
• Neural Networks

Neću pisati o svakom predmetu ponaosob, smo ću reći da su svi predmeti osim distribuiranih sistema i algoritama bili super. Ovaj jedan pomenuti je bio ispod mojih očekivanja.
Ono što je za mene bilo novo, jeste da se neki predmeti ne ocenjuju, već postoji samo Pass/Fail.

Predavanja su im malo drugačije organizovana kao kod nas, ne postoje redovne vežbe, ali postoje domaći zadaci koji omogućavaju skupljanje dodatnih bodova. Tako se neki predmeti mogu položiti samo preko domaćih zadataka. Na jednom predmetu sam imao i laboratorijske vežbe, ali samo u dva termina.

Predmet Real-Time Systems bih posebno pohvalio, pošto je profesor izlagao je materiju na takav način da je bilo lako razumeti iako je sam predmet bio dosta težak.

Što se tiče ne akademskog dela, tu je bilo svašta. Sa ostalim studentima na razmeni u domu smo organizovali internacionalne večere, gledali filmove, zajedno putovali.

Pposetili smo Deda Mraza, pravili žurke, zajedno smo pili i zajedno se treznili.

Penjali smo se na krovove zgrada, šetali po zaleđenoj reci i moru, išli u saunu, a potom se valjali u snegu, upali smo u sneg dubine 2m i jedva izašli iz njega.

Trčali u 3h ujutru jer je tamo tada kao dan, smejali se, grlili se kada nam je bilo teško, učili jedni druge da kuvaju, ostajali u kuhinji do 4h i pili čajeve samo da ne odemo na spavanje, gledali polarnu svetlost, ali više samo oblačno nebo. Svađali se i mirili, plakali kada smo se razilazili… Obećali jedni drugima da ćemo se sigurno opet negde skupiti i preživeti barem još jedan dan kao što su nam dani bili tokom tih šest meseci. Puno uspomena koje je teško prepričati, jer pomisao na svaku od njih stvara neki čudan osećaj koji se ne može izraziti rečima.

Iz svega toga sam mnogo naučio, verovatno i više od onog što sam naučio tamo na faksu. Recimo, naučio sam da postoji mesto na svetu gde obezbeđenje u klubovima nije nadrkano. Na tom mestu ljudi ulaze u autobus na prednja vrata i plate kartu, da za drugačije ne znaju i ne razumeju, da ti isti autobusi ne moraju da smrde i budu prljavi, a da ih soferi ne moraju voziti kao da u njima voze krompire. Takođe, na tom mestu nikada ne fali ŠV obrazac. Kada izgubiš telefon ili novčanik, on će nekako već naći put nazad do tebe.
Ah da, naučio i kako spremiti belgijske krompiriće ili guacamole i tortilje 😛

Uglavnom, meni je ovo verovatno jedno od najverdnijih iskustava do sada i pamtiću ga i prepričavati priče verovatno celog života. A usput, nadam se, da ću posećivati prijatelje širom sveta koje sam tamo upoznao i da ćemo barem još jednom imati jedan od onih dana koje smo imali dok smo bili na razmeni.