Na temu “60 ESPB bodova i manje ispitnih rokova”
Ovih dana ću upisati treću godinu Fakulteta Tehničkih Nauka u Novom Sadu. Za ove dve godine mog studiranja, četiri puta je menjan Zakon o visokom obrazovanju, tačnije onaj deo gde piše koliko jedan student mora da osvoji ESPB bodova, kako bi sledeću godinu upisao na teret budžeta. U junu/julu 2011. godine zakon je izmenjen tako da je studentima bilo potrebno 60 ESPB bodova za upis naredne godine na teret budžeta. Ali pred kraj upisnog roka, zakon je ponovo izmenjen, tj. vraćen na staro, pa su i studenti sa 48 bodova, takođe upisivali godinu na teret budžeta. Pošto je zakon promenjen pred kraj upisnog roka, ove promene nisu uticale ni na koga i nisu doprinele ničemu. Osim nervozi i strahu koji se stvorio kod studenata i njihovih roditelja, jer bi neki možda morali da izdvoje određenu (čitaj veliku) sumu novca za studiranje ili da odustanu od istog. Ista priča se ponovila i ove 2012. godine, s tim što sada, kada je zakon ponovo vraćen na staro (studenti sa 48 bodova upisuju na budžet), oni koji vode našu zemlju, imaju plan kako da u narednim godinama reformišu Zakon o visokom obrazovanju radi njegovog unapređenja. Kakav je to plan, pročitajte recimo ovde.
Elem, taj plan sa postepenim povećavanjem potrebnog broja bodova za upad na budžet i smanjenje broja ispitnih rokova, koliko god on nekome izgleda divno, bajno i sjajno – on zapravo nije takav. Barem ne u okolnostima u kojim živimo tu u Srbiji.
Uzmimo recimo današnjeg prosečnog studenta u Srbiji. Sa dovoljnim brojem ispitnih rokova, student skupi potrebnih 48 bodova i uspešno nastavi svoje dalje studiranje sav srećan i zadovoljan. Ima i znatno manji broj onih koiji u junu očiste godinu sa desetkama, kao i mali broj onih koji upišu sa statusom samofinansirajući, obnove godinu ili pak odustanu od studiranja jer ne skupe dovoljan broj bodova.
Pretpostavimo da grafik izgleda ovako:
Prvi segment predstavlja studente koji za sve postojeće ispitne rokove ne stignu da skupe dovoljno bodova (za budžet ili uopšte za upis naredne godine). Pretpostavimo da oni plate tu narednu, obnove tekuću godinu ili odustanu od studiranja.
Treći segment su oni studenti koji u junu očiste godinu (osvoje svih 60 bodova bez obzira na prosek) i u julu se već kupaju na Zakintosu ili Lefkadi.
Ali najveći je broj studenata u drugom segmentu, koji skupe barem 48 bodova (48 i više…), ali pritom iskoriste više od četiri roka ili čak sve rokove. U ovoj grupi su i studenti* koji bi mogli u junu da očiste godinu, ali žele bolji prosek zbog stipendija, doma ili lične satisfakcije, te zato stolice greju i u septembru.
E sada, ako odemo u 2015/2016. godinu, a Zakon o visokom obrazovanju se sprovede kako je planirano, studenti koji će ostati na budžetu su:
1. studenti iz trećeg segmenta koji i sada uspešno čiste godinu,
2. studenti iz drugog segmenta*: (a) oni koji će zarad osvajanja svih bodova upropastiti prosečnu ocenu, a na taj način možda i ugroziti svoje mesto u domu ili pravo za stipendiju, (b) i oni studenti koji će se svojski potruditi i “odvaliti” od učenja da skupe sve bodove.
Naravno, broj studenata koji spadaju u ove dve grupe je znatno manji od broja studenata koji danas upisuju godinu na teret budžeta. Tako će budžet biti manje opterećen mladima koji imaju želju da studiraju, ali nemaju sredstva za to. Pretpostavimo da kurs evra i stopa nezaposlenosti nastavi da raste (mada to ne moramo da pretpostavljamo, u to smo sigurni), oni koji će fakultet upisati sa statusom samofinansirajući, će biti retki.
Takođe ću pomenuti i studente koji nemaju sredstava za finansiranje svog studiranja. Roditelji mnogih svršenih srednjoškolaca nisu zaposleni, jer posla NEMA!, pa time oni nisu u mogućnosti da svoje dete pošalju na studiranje. Studenti na zapadu uzimaju kredite u bankama sa članom ugovora da isti vrate kada nađu “dobar” posao. Nažalost, to je kod nas rizičan poduhvat, jer u ovoj državi niko ne garantuje ikakav posao nakon završetka fakulteta, kojim bi kredit mogao biti vraćen. Neki se odlučuju da rade i studiraju paralelno, ali to naravno utiče na kvalitet učenja i potrebno je puno upornosti i strpljivosti tokom svih godina studija, kako bi se na takav način završile studije. Smanjen broj ispitnih rokova i povećan broj potrebnih bodova za budžet, ovakav način studiranja skoro u potpunosti isključuju.
Zato verujem da bi u uslovima, trenutno zamišljene 2015/2016. godine, sa usvojenim Zakonom o visokom obrazovanju (kako je on sada zamišljen), bilo mnogo manje studenata.
Ali… Fakulteti ne mogu da opstanu ako nema studenata koji će iste upisati. To može dovesti do snižavanja kriterijuma kod profesora, kako bi što veći broj studenata, u malom broju ispitnih rokova skupilo 60 ESPB bodova i tako ostalo na budžetu. Naravno profesori kriterijume neće spuštati radi studenata (barem ne većim delom), već zbog sebe, kako bi zadržali svoj posao. Jer ako nema studenata na fakultetu, nema ni posla za profesore. Sve to zatim povlači sa sobom da će se fakulteti zapravo morati prilagođavati studentima, koji za četiri ispitna roka neće moći naučiti onoliko koliko nauče za sadašnjih sedam ili više.
Takav sistem, gde će se kriterijumi spuštati kako bi se zadovoljile neke “norme” i potrebe opstanka jednog fakulteta se neće u mnogome razlikovati od sistema današnjih srednjih škola. Dok sam ja u srednjoj školi na časovima matematike spavao, jer su mi predavanja bila suviše jednostavna, profesorica se morala žestoko truditi da nezainzeresovanoj masi objašnjava najosnovnije stvari, kako bi ta ista masa sa dvojkom uradila kontrolni zadatak i tako prošla u sledeću godinu. Nakon završene srednje škole i upisa fakulteta, shvatio sam koliko je takav sistem zapravo bio pogrešan. Iako sam imao sve petice uz malo truda, iz srednje škole sam poneo malo znanja, koje mi je u prvoj godini studiranja na mom smeru nedostajalo.
Ako fakulteti počnu da primenjuju isti sistem, zbog novog Zakona o visokom obrazovanju, rezultat će biti nedovoljno obrazovani (diplomirani!) inženjeri. Talenti će tu biti najviše oštećeni, jer će im znanje biti uskraćeno od strane profesora koji će svoju pažnju usmeriti na one koji treba da skupe 60 bodova, kako bi fakultet, zajedno sa radnim mestima, “preživeo”. Mada u principu, u našoj državi i nije važno koliko si obrazovan, već da li imaš nekoga da ti “sredi” posao. Nažalost to ne prolazi u inostranstvu i tamo će takvi naši inženjeri imati sve manjih šansi da nađu posao (jer se tamo traži znanje), a time i manjih šansi da odu odavde i imaju iole pristojniji život.
Nego da ne dužim više. Smatram da se većina studenata oseća ovako, slično kao ja, ogorčeno, u manjoj ili većoj meri. Retko ko voli promene, a pogotovu one koje nam nisu “na ruku”. Možda bi bolji zakon bio kada bi ograničavao recimo broj izlazaka na određeni ispit. Tako bi se u nekoj meri sprečilo da studenti idu na sreću, pa bi se ispiti vrednije i kvalitetnije spremali. Sa ograničenim brojem rokova, zaista ne znam kako neko treba da završi medicinu ili neko ko ima 15 ispita godišnje? Sa 15 ispita godišnje to je skoro 4 ispita po roku, koji često znaju da budu poređani dan za danom! No ostaje nam samo da čekamo i da vidimo kuda će ovo sve da ode, a u skladu sa tim i da reagujemo…
Eh, sad kada pogledam sve ovo što sam napisao, izgleda mi da sam preterao. Verovatno i jesam, ali ne marim. Slobodno izkomentariši (da TI! koji ovo čitas), dodaj svoje mišljenje na ovu temu, kritikuj ono sa čime se ne slažeš. Ćutanjem u ovakvom društvu nećemo nigde dogurati..
noviinternet
September 30, 2012Nisi preterao – stanje je loše, dobri studenti se osećaju prevarenim (na neki način). I čini mi se da treba grafika da bude drukčiji, naime da bi veličine kategorija I i III trebalo da budu obrnute.
Stvari se rade naopako – umesto o kvalitetu i stvarnom vladanju materijom iz struke – na ispitu i studenti i profesori pomno presabiraju poene… “Fali mi samo jedan da prođem!” – Prođe se kroz park, prođe se kroz prodavnicu, a ispit se polaže 🙂
Uh, ovo je i moja omiljena tema, al sad nemam vremena – moram rano ujutru biti na fakultetu.
Aleksandar
October 8, 2012Tako je.