Neki su za ovo čuli, neki nisu, a verovatno je jako mali broj ljudi koji su zapravo pokušali da koriste ovu pretragu koju pruža Facebook.
Zapravo, radi se o pretrazi koja vam omogućava da prilično opišete ono sto trazite. Sada će neko reći kako je to bilo moguće i pre nego što je uveden graph search. I jest i nije. Evo primera:
Tražite Marinu koja živi u Novom Sadu. Dovoljno je da u pretragu upišete sledeće:
People named Marina who live in Novi Sad
Sada će facebook ponuditi neke pretrage koje njemu imaju smisla, a na vama je odaberete koja od tih pretraga najbolje zadovoljava vaš kriterijum.
Rezultat je sledeći:
Ovakva pretraga će vratiti jako puno rezultata. Na vrhu liste rezultata biće osobe sa kojima ste prijatelji, a potom i oni sa kojima niste. Evo još jednog primera:
Pomenutu Marinu ste upoznali negde u prolazu, recimo ispred neke Caribic picerije, ali je niste pitali kako se preziva. Pretpostavimo da je Marina lajkovala Caribic pice na FB-u, pa evo još jedne pretrage:
People named “Marina” who live in Novi Sad, Serbia and like Caribic – Pizza Cut
Recimo da pretraga još uvek vraća previše rezultata, možete postaviti još neke parametre:
People named “marina” who live in Novi Sad, Serbia and like Caribic – Pizza Cut
and who are older than 20 and younger than 26
Jer možete da ocenite da je Marina tu negde između 20 i 26 godina. I tako ste pretragu suzili na još manji broj kandidata.
Ali da ne dužim dalje sa primerima. Ovo pretraživanje koriste oni koji se oglašavaju na FB-u, tako da ako neko pravi torte za dečije rođendane, a usput zna da napravi tortu u obliku Minion-a (vidi ovde šta je Minion), dobar marketing može da napravi tako što će postaviti reklamu recimo osobama do 25 godina koje su lajkovale Despicable Me, Despicable Me 2, Minions ili neku sličnu stranicu. I smem da se kladim da bi to imalo jako dobar efekat, jer znam da ako bi neko želeo meni da proda tortu u obliku Miniona, ja bi je definitivno kupio. Pitanje je samo da li bi je pojeo ili bi je samo čuvao dok se ne usmrdi 😀 Nadam se da sta shvatili poentu.
Inače kada sam “čuo” šta sve može graph search, bio sam oduševljen i odmah pohitao da ga oprobam. Nažalost, na mene to nije ostavilo neki utisak, pošto sam uglavnom pretraživao isto onako kao sa starim pretraživačem. Ali pre par dana sam poželeo da pozovem jednu drugaricu na kafu. Upoznali smo se pre više od godinu dana, svaki put se javimo jedno drugom, nekada popričamo.. Nažalost, ja sam zaboravio kako se ona zove još kada smo se upoznali upoznali, a posle je bilo neugodno pitati. Znam jedino gde sam je upoznao, na kom fakultetu studira i kako izgleda. Gde sam je upoznao mi baš ne pomaže, pošto je bio u pitanju neki sastanak u studentskom domu. Ne znam ni koji je smer na fakultetu. Ali znam sa kime se druži. I znam ko je još bio na tom sastanku gde smo se upoznali. Tako da je pretraga bila prilično efikasna. Čitav jedan rezultat (naravno, pored mojeg profila, pošto sam prijatelj sa obe osobe za koje se vrši pretraga :))
Sećam se kada sam prvi put ušao u službu smeštaja u Novom Sadu. Tada sam tamo odsedeo oko 4h, jer nisam znao gde bih otišao, a i trebalo je da se čeka u redu. Mada situacija nije bila bolja ni naredne godine. Iako sam znao gde bih otišao umesto da čekam u redu, jednostavno nisam hteo da rizikujem da moj broj bude prozvan, pa da sutra moram sve iz početka. I tako se rodila ideja o aplikaciji za telefon, koja bi prikazivala informacije o trenutno prozvanom klijentu u službi, što dalje omogućava studentima da odu na predvanja, izbleje negde u kafiću pored, u menzi ili da jednostavno odu kući i da odspavaju 🙂
Od uprave Studentskog centra Novog Sada sam dobio dozvoluda to realizujem, kao i pristup stanju, odnosno terminalu za prozivke u službi smeštaja. Nakon toga i nakon utvrđivanja šta imam od resursa na raspolaganju, ideja je postala projekat, znatno većeg obima nego što sam očeivao. Procenjenih nedelju dana za završetak, su se razvukli na čitavih šest meseci. Naravno, tih šest meseci nisu šest meseci programiranja, jer je pored toga bilo i dosta organizacije sa IT službom Studentskog centra, gomilu razmenjenih mejlova, popravljanja grešaka i testiranja, a sve to je zahvatio i raspust.
IT služba je obezbedila računar koji će raditi monitoring stanja na terminalu za tiketiranje, kao i pristup web serveru na koji se šalje trenutno stanje, odnosno broj trenutno prozvanog klijenta. Postojeći sistem za tiketiranje održava firma Avantech QMS i oni su nam obezbedili pristup terminalu kao i specifikaciju podataka koji predstavljaju trenutno.
Uglavnom, sada je to privedeno kraju. Još uvek ne želim da kažem da je kraj, jer od kada sam to prvi put rekao, morao sam još pet puta da intervenišem u rešavanju bagova. A ti bagovi su u principu bili posledica nekompletnih specifikacije koje sam koristio. Ali dobro, sada se nadam da takvih iznenađenja više neće biti.
Trenutno, na adresi www.scns.rs/?page_id=719 (ili direktno na www.scns.rs/adRedova) možete da pratite stanje prozivke u službi. Smatram da je dosta intuitivan “dizajn”, tako da ga neću dalje objašnjavati. Pored ove stranice, postoji i aplikacija za Android uređaje, a link za preuzivamnje možete naći na gore pomenutoj stranici.
Što se tiče arhitekture servisa, ona je data na slici ispod.
Iako prilično grubo, vidi se na koji način funkcioniše.
Inače, od samog početka, postojala je i zamisao o SMS servisu za one koji nemaju Android telefon, ali nažalost, ta opcija nije uvedena zbog iz nekih pravno-finansijskih razloga odnosno jako komplikovane procedure oko javnih nabavki, koja bi bila neophodna za pokretanje ovakvog servisa.
Update za one sa programerskim iskustvom Zbog manjih tehničkih problema, servis se premešta na Raspberry PI. Kada bude premešten, PI će biti ostavljen negde u mraku, zauvek sam.
Za kraj, ohrabrio bih sve studente koji koriste usluge smeštaja Studentskog centra, da oprobaju servis. Eventualne greše u funkcionisanju, zamerke ili utiske, sobodno navedite dole u komentarima ili direktno na email adresu.
U ovom blogu ću opisati šta sam radio na praksi, dok informacije o tome kako da i vi tamo stignete možete naći ovde.
Kada sam stigao na Prince of Songkla University u HatYai-u, dobio sam mentora sa kojim je trebalo da se dogovorim i da radim projekat. Dogovor je bio da postojeći quadcopter opremim senzorima za merenje udaljenosti i da ga isprogramiram da izbegava prepreke. Do završetka projekta ovaj plan se izmenio, a evo šta je sve urađeno:
Komunikacija sa quadcopterom je promenjena sa standardne RC veze na serijsku vezu. Upravljački podaci se šalju poštovanjem postojećeg protokola koji definiše MultiWii softver;
Upravljanje se vrši putem džojstika (RC simulator) nakačenog na PC;
Radi postizanja većeg dometa bluetooth je zamenjen XBee modulima;
Instalacija ultrasoničnog senzora (senzor za merenje udaljenosti baziran na ultrazvuku, SEN136B5B):
Prvi pokušaj je bio direktno priključivanje senzora na MultiWii i korišćenje koda iz dokumentacije za vršenje merenja. Nedostatak ovakvog načina merenja je dugačak odziv senzora, što je ometalo normalan rad MultiWii-a, zbog korišćenja blokirajućih operacija očitavanja vrednosti senzora. To je dalje dovodilo do nestabilnosti celog quadcoptera;
Drugi pokušaj je bio pisanje drajvera za MultiWii, koji je bio zasnovan na prekidima. Nažalost, sve linije za prekide na mikroprocesoru na MultiWii pločici (ATmega168) su već bile iskorišćene, što je onemogućilo implementaciju prethodno razvijenog drajvera;
Treći i uspešni pokušaj (treća sreća ^.^) je bio uvođenje mikrokontrolera između MultiWii-a i senzora, koji bi vršio merenje, a na analognom izlazu prema MultiWii-u, prikazivao rezultat merenja. U tu svrhu je korišćen attiny25 u kombinaciji sa low-pass filterom. Na MultiWii-u, rezultat se merio funkcijom analogRead() (vreme izvršavanja 0,0001s, a omogućava i dodatnu optimizaciju);
Da bi se odredio uticaj jačine zadatog „gasa“ na potisak quadcoptera, urađena su merenja sa dinamometrom. Nakon merenja, dobijena je zavisnost potiska od jačine „gasa“, što je kasnije korišćeno u simulaciji i proračunima;
Poslednji korak je bio konfigurisanje PID kontrolera, tako da quadcopter bude u mogućnosti da se postavi na željenu visinu. Ultrazvučni senzor meri trenutnu visinu quadcoptera, dok korisnik podešava željenu visinu korišćenjem regulatora gasa na džojstiku. Korišćenjem rezultata merenja iz prethodnog koraka, simulacijom su određeni parametri PID kontrolera koji kontroliše gas na osnovu trenutne i željene visine.
Ako vam zvuči zanimljivo odlazak na Tajland na stručnu praksu, raspitajte se u kancelariji za međunarodnu saradnju da li tamo postoji program razmene koji odgovara vašem smeru na FTN-u u Novom Sadu. Ukoliko postoji i ukoliko se odlučite da krenete na Tajland, budite spremni da izdvojite dosta vremena za neke od sledećih stavki: pisanje molbi za donatorstva, traženje najjeftinije avionske karte, viziranje, osiguranje… Pored toga, potrebno je da malo pomognete Tajlandskim studentima koji dođu na razmenu u Novi Sad, da se snađu i bolje upoznaju grad, ali neka vas to ne obeshrabri. 🙂
Boravak na Tajlandu traje dva meseca, dok sama praksa traje oko 40 dana. Za tih 40 dana, obezbeđeni su vam smeštaj i džeparac za hranu ($200) na univerzitetu Pricne of Songkla University (PSU) u mestu HatYai. Ok, ok, evo i linka da vidite gde je to tačno: HatYai, PSU Hat Yai.
Praksa
Prilikom prijave za razmenu, napisaćete šta želite da radite na Tajlandu, odnosno kakav projekat biste želeli da radite. Ja sam imao sreće da sam uspeo da promenim temu projekta kada sam stigao na PSU, jer sam se u međuvremenu predomislio. I dobro je da sam se predomislio. Kao mentora sam dobio verovatno “naj cool” profesora na departmanu za računarstvo. Ne bih mogao da kažem niti jednu lošu o njemu. Da li je to zato što sam bio na razmeni, pa sam imao drugačiji tretman? Sumnjam.. sa svima u kancelariji se odnosi isto. Prvog dana prakse mi je rekao da su pravila ovakva: dolaziš kada hoćeš, odlaziš kada hoćeš i sve to ako hoćeš. No verujem da tada nije mislio da ću po ceo dan da visim u kancelariji 😛 Pauze sa igranje igrica su nešto najnormalnije. Gledanje filmova takođe. Niko ne zamera. Ležaljka na sred kancelarije i neko ko u njoj odmara – takođe uobičajena stvar.
Ako se ne odmaraš, znači da nisi dovoljno naporno radio 🙂
Što se tiče stručnog dela prakse.. Profesor je uvek na raspolaganju. Ako nije u kancelariji, pomoći će i preko facebook-a. Inače, šta god da sam tražio od komponenti, odgovor je bio: može, ovde je to jeftino. I zaista se tako i ponašaju. Potreban ESC – nabavi se u gradu. Potrebno nešto specifičnije? – stiže sutra iz Bangkoka. Slomiš elisu na helikopteru – no problem. I to do te mere da mi je često bilo neprijatno kada bih napravio neku havariju. A razčačko sam svašta… da ne nabrajam 😀
Uglavnom, moja preporuka za otići i doživeti, a kakav sam ja projekat radio, možete videti ovde.
Turistički deo
Kao što vidite na mapi, more nije baš blizu. Srećom, transport na Tajlandu, iako izgleda kao jedna velika zbrka, funkcioniše odlično! Drugim rečima, to znači da tokom vikenda nije problem otići na neko ostrvo, brčkati se, pa se vratiti nazad na univerzitet početkom naredne nedelje. Ali ajde prvo da vidimo šta se može raditi u HatYai-u.
Floating market
Na univerzitetu postoji rekreativni centar sa halama za fudbal, tenis, badminton… Takođe postoje i teretana i bazen. Sve to možete koristiti kao student, za neku malu cenu (ako se ne varam, teretana košta 15 din, a bazen 60 din). Određenim danima na univerzitetu se održavaju pijace, gde možete probati razne specijalitete. U određenom periodu, takođe na univerzitetu, održava se i veliki vašar.
Što se tiče izlazaka postoji nekoliko klubova, a najveći je NECTA pub. Svakako treba da posetite barem taj jedan. Možete otići i u bioskop, jedino treba da obratite pažnju da film ne bude sinhronizovan na tajlandskom.
Kada završite sa praksom (a najverovatnije i u međuvremenu) valjalo bi da obiđete neka ostrva. Ostrva koja su blizu pa ih možete obići vikendima su recimo Koh Lipe i Koh Muk. Za kasnije možete planirati Phuket, Phi Phi, Krabi, Samui, Phangan, Tao… Na Koh Phangan ostrvu se održavaju full moon (ili kada to napisu tamo onda ispadne fool moon) žurke, tako da odlazak na to ostrvo svakako treba da uskladite sa mesecom 😉
Dok ste na ostrvima, možete se zanimati raznim aktivnostima kao što su ronjenje, kajakarenje, penjanje, vožnja skutera itd.
Pored ostrva i plaža, postoji i dosta mesta koje možete posetiti u unutrašnjosti Tajlanda, kao što su pećine, rečice, vodopadi, hramovi…
Za poslednju destinaciju logično je da ostavite Bangkok, pošto odatle, verovatno, letite kući. Šta videti u Bangkoku sami potražite na internetu, jer ima svega… Jedino bih preporučio odlazak na Sky Bar, pošto je osećaj fenomenalan, a isto tako i pogled 🙂
Na samom severu Tajlanda možete posetiti mesto Chiang Mai, a usput i otići na neku turu (recimo jahanje slonova i poseta long neck village-u).
Inače, ovo je ukratko o praksi i putovanju. Za još informacija, slobodno pitajte ispod 😉
Iako sebe ne smatram za preterano dobrog fotografa, u poslednjih mesec dana sam dobio više poruka u inbox, gde su mi prijatelji tražili da ih posavetujem koji DSLR da kupe. Kako ne bih svakome ponaosob pričao jedno te isto, pokušaću ovde detaljno da objasnim na šta treba obratiti pažnju kada se kupuje prvi DSLR. Pre nego što počnem, napomenuću da je ovaj tekst pisan subjektivno, odnosno kako bih ja postupio da sada kupujem DSLR, sa ovim iskustvom koje imam sada.
Hoću da kupim fotoaparat. Koji?
Ako bi ovo bila tema za kompakt fotoaparate, verovatno bih rekao što manji, po mogućnosti da može ići ispod vode. I to bi bilo to. Ali pošto je tema DSLR, sledi priča…
DSLR fotoaparat (kako ga svi zamišljaju) = telo fotoaparata + objektiv.
Jedno telo može da vozi više objektiva. Tako je barem predviđeno. Pa da vidimo šta je to zapravo telo fotoaparata?
Telo DSLR fotoaparata je sam fotoaparat bez objektiva. Moja podela bi bila sledeća: za početnike, napredne i profi. Iako bi sada neko rekao: “Pa zar nisu svi DSLR profi?” – e pa nisu. Ako ne znate iz koje od navedene tri klase da kupite fotoaparat, onda vam najverovatnije treba da kupite ovaj za početnike. U slučaju da želite od prvog dana da slikate svadbe recimo (što je koliko vidim kod nas prilično popularno -.-), onda možete razmisliti i o nekom naprednijem, ali varijante “imam 200 fotografija mačića, kučića i vrabaca sa telefona, kupiću ‘profi’ fotoaparat, slikaću svadbe i zaradiću puno para” ne preporučujem. Zato što to tako baš i ne funkcioniše. Ali ko želi – neka proba. Nego, nazad na temu.
Razlika između početničkog i profi DSLR je ogromna. Kako u performansama, tako i u ceni. A vas, ako ste početnik, verovatno najviše ograničava ovo drugo – cena. Ali ajde na brzaka da uporedimo neke karakteristike, koje verovatno u ovom trenutku ne razumete, a koje ću objasniti ispod.
Za početnike
Profi
Veličina senzora
APS
Full frame / 35mm
Vrsta tražila
Pentamirror
Pentaprism
Broj tačaka fokusa
~9
~50
Integrisani blic
Da
Ne
Broj okidanja fotografija u sekundi
~5
>10
Predefinisane scene
Da
Ne
Veličina senzora
Ovde se ne radi o broju megapixela, već o fizičkoj veličini senzora. Zašto je ovo važno? Važno je iz dva razloga: gustina pixela i dubinska oštrina.
Gustina piksela utiče na šum koji se pojavljuje na fotografiji. Fotografije kompaktnog fotoaparata (veličina senzora 6.17 x 4.55 mm) koji ima 10mpix će imati mnogo više šuma, od fotografije nekog DSLR fotoaparata sa istim brojem megapixela, koji ima recimo APS senzor (veličina 22.3 x 14.9 mm) [wiki],
Drugi razlog je dubinska oštrina [wiki]. Ona se manifestuje tako što je subjekat na kojem je fokus “oštar”, dok je pozadina i sve ispred subjekta, zamućeno [primer-1, primer-2]. Što je senzor veći, efekat je izraženiji. Da bi se taj efekat smanjio (nekada je zamućenje nepoželjno), smanjuje se otvor blende, ali o tome možete više saznati u nekoj školi fotografije.
Postoji još jedna stvar zašto je veći senzor “bolji”, a to manja vrednost faktora odsecanja, ali o tome malo kasnije.
Vrsta tražila
Možda ne tako važna stavka za početnike, ali smatram da valja znati. Tražilo je ona mala rupica na vrhu fotoaparata, kroz koju se gleda i “kadrira” fotografija. Tražilo može da bude realizovano kao pentamirror ili kao pentaprism. Pentaprism je napravljen od jednog komada stakla, zbog čega je gubitak svetlosti sveden na minimum. Pentamirror je napraveljn od kombinacije ogledala, što znači da je lakši (po težini) i jeftiniji. Nažalost, između ogledala se nalazi vazduh, a svaki put kada se svetlosni zrak odbije od nekog ogledala, intenzitet zraka slabi. U prevodu: pentaprism, zbog svoje karakteristike da manje slabi svetlosni zrak, omogućava lakše manuelno fokusiranje (nekada je ovo važno) i jasniju sliku, ali ovo ne treba da bude presudno prilikom izbora, pogotovu jer je cena fotoaparata sa pentaprism tražilom znazno veća. Malo više o tome ovde.
Broj tačaka fokusa
Iz tabele iznad možete zaključiti da “profi” modeli imaju znatno veći broj tačaka fokusa od početničkih modela. Te tačke zapravo predstavljaju tačke na kojima fotoaparat može da uhvati fokus. Obično su raspoređene ovako nekako:
Početnički DSLR levo – profi DSLR desno
Za vas, kao fotografa, to znači da ukoliko želite da fokusirate na nešto što nije pokriveno tačkom fokusa, bićete prinuđeni da promenite kadar, tako da tačka fokusa pređe preko objekta na koji želite da fokusirate. Ovo sada možda zvuči strašno, ali u praksi postoje (ne tako dobre) tehnike koje to nadomešćuju, kao što je rekadriranje nakon fokusiranja. Ova tehnika se izvodi tako što se postavi dobar kadar, zatim se kadar minilano promeni da bi se na subjekat stavila tačka fokusa, fokusira se, a zatim se rekadrira na željeni/početni kadar. Razlog zašto ova tehnika nije dobra, je što se rekadriranjem fokus zapravo gubi, odnosno pomeranjem fotoaparata prilikom rekadriranja, razdaljina između subjekta na koji je fokusirano i fotoaparata se menja, pa nakon rekadriranja, subjekat više nije u fokusu. Koliko će subjekat ispasti iz fokusa zavisi od vaše spretnosti da rekadrirate kako treba. Sa druge strane ako uzmemo fotoaparat koji ima više tačaka fokusa, onda dolazimo u situaciju da svaki put kada želimo da fokusiramo, moramo da odaberemo tačku na koju želimo da fokusiramo, što je meni prilično zamorno i gubljenje vremena, pogotovu ako želim da uhvatim neki momenat. Naravno tu je i automatika koja može da “zaključi” gde vi želite da fokusirate, ali ja lično, u praksi, baš i nisam imao sreće sa time, pa se koristim tehnikom rekadriranja, iako znam da ne valja.
Iz tog razloga, meni je sasvim dovoljno 9 tačaka fokusa koliko imam na mom fotoaparatu, a smatram da ni jednom početniku neće zatrebati više, jer sumnjam da će ih koristiti kako treba.
Postoji još jedna važna stvar oko tačaka fokusiranja, a to je vrsta tačke fokusa. Pošto je ovo tekst za početnike, neću objašnjavati, ali evo link za one koje interesuje: wiki.
Integrisani blic
DSLR fotoaparati koji su namenjeni početnicima, dolaze sa integrisanim blicem. Taj blic nije nekih extra performansi i mogućnosti, ali radi posao i ne zahteva dodatnih 250e+ za kupovinu externog blica. Naravno, integrisani blic ne onemogućava (čitaj pažljivo) korišćenje eksternog blica ukoliko nekada odlučite da proširite svoj asortiman opreme.
Broj okidanja fotografija u sekundi
Continuous shooting iliti burst mode [wiki] možete koristiti kada fotografišete neku akciju. Tpičan primer, fudbalska utakmica. Igrač XY ima priliku da šuta na gol, a vi želite da uslikate momenat kada on bude šutnuo loptu i kada lopta bude ušla u gol. Za tako nešto morate imati jaaako dobre reflekse, moć čitanja misli XY fudbaleru ili neku baku koja će da pogleda u pasulj i da vam kaže kada da pritisnete dugme za okidanje na vašem fotoaparatu. Pošto ni jedno od ta tri verovatno nemate, opcija slikanja više uzastopnih fotografija je vaš prijatelj. Što više fotografija u sekundi vaš fotoaparat može da napravi, to je veća šansa da ćete zabeležiti baš onaj trenutak koji želite.
Predefinisane scene
Profi fotoaparati u principu nemaju predefinisane scene za slikanje. To znači da njih ne možete namestiti da slikaju portret, prirodu, vatromet, decu ili nešto deseto. To znači da morate dobro da baratate sa tehnikom fotografije od samog početka, kako bi ste bili u mogućnosti da napravite fotografiju kakvu želite, a pritom i tehnički ispravnu. To dalje znači da morate da znate šta je blenda, ekspozicija i ISO i kako da ih pravilno koristite. Naravno, postoje tutoriali koji vam na brzaka “uliju” znanje o tome šta te tri stavke zapravo rade, ali da bi ste bili u stanju da na terenu pravilno konfigurišete pomenute parametre, potrebna je praksa.
Na ovo pitanje mislim da niko nema dobar odgovor. Moja želja je bila da kupim Nikon D80, a na kraju sam završio sa Canon 450D modelom. I zadovoljan sam. Probao sam razne modele Canon i Nikon fotoaparata i meni je Canon bliži i draži jer njega koristim godinama. Ali isto to će reći i neko ko godinama koristi Nikon. Što se tiče nekih tehničkih detalja, nisam zapazio da se dva fotoaparata koja su u rangu, a pritom i proizvedena u istom vremenskom periodu, razlikuju po nekim jako važnim karakteristikama. Tako da je moj savet – kupite koji hoćete.
Objektivi
Sve ovo opisano iznad je samo tehnička podrška objektivu, kako bi vi na kraju imali JPEG fajl. Tačke fokusa služe da bi objektiv pravilno fokusirao, predefinisane scene služe da bi pravilno podesile blendu, ekspoziciju i ISO, senzor služi da bi pokupio svetlo koje prolazi kroz objektiv i da ga snimi u elektronskom obliku na memorijsku karticu. Tražilo služi vama da biste napravili dobar kadar. A objektiv je taj koji pored vas koji kadrirate, zapravo pravi kvalitetnu fotogarfiju. Uvek je bolje imati kvalitetniji objektiv i lošije telo, jer onda možete napraviti kvalitetnu fotografiju, dok u obrnutom slučaju dobro telo ne može da nadomesti nedostatke lošeg objektiva.
Što je objektiv (staklo) kvalitetniji, to će se svetlost pri prolasku kroz isti manje izobličiti i manje oslabiti, pa će senzor uhvatiti realističniju reprezentaciju onoga što fotografišete.
Kakvi objektivi postoje?
Za početak postoje fixni i zoom objektivi. Fixni objektivi imaju nepromenljivo uveličanje, tj. nema ničega što možete da okrenete na njima, a da približite subjekat koji fotografišete. Iako to izgleda kao mana, ovakvi objektivi sa druge strane uvek nude oštrije fotografije, veći maksimalni otvor blende… Zoom objektivi imaju jedan prsten koji možete da okrećete, čime približavate ili udaljavate subjekat koji fotografišete. Što je zgodije od fiksnih objektiva.
Parametar koji označava uveličanje koje objektiv pruža, je broj milimetara odnosno žižina daljina. Objektiv od 18mm je prilično širok, dok je objektiv od 200mm jako uzak. U prevodu, prvi (18mm objektiv) možete koristiti za slikanje grupe ljudi, pejzaža i slično, dok drugi (200mm objektiv) možete koristiti za slikanje vrabaca, portreta, brodova koji plove u daljini, ptica…
Naravno ovo nije pravilo i nije apsolutno tačno, već pokušavam da vam stvorim predstavu. Takođe, objektivi koji su jako široki (<20mm) imaju prilično dobru perpsektvu:
U ovom momentu će neko verovatno pomisliti kako bi idealan objektiv bio 5-500mm, tako da se sa time obuhvati SVE! Ali nažalost takav objektiv ne postoji. Baš nasuprot, pokušaji da se napravi objektiv sa što većim rasponom, obično imaju loše osobine da fotografiju deformišu, te da se na fotogarfiji pojave neželjeni efekti kao što je recimo hromatska aberacija [wiki].
Krop faktor
Obećao sam da ću o tome kasnije, pa evo ajde sada. Krop faktor je ustvari rezultat odsecanja dela svetlosnih zraka koje objektiv projektuje na senzor. Ako je objektiv namenjen za 35mm senzore, a vi ga koristite na APS telu, senzor će pokupiti samo deo informacija koje mu objektiv pruža. Krop faktor na APS telima je oko 1.6x i znači da ako koristite objektiv od 10mm, dobićete fotografiju kao da ste koristili objektiv od 16mm.
To odsecanje vas ograničava koliko možete ići u širinu. Recimo sa 10mm objektivom na full frame senzoru će se dobiti mnogo bolji efekat nego na APS senzoru. Isto tako i za fisheye objektive.
Sa wikija: Photography (derived from the Greek photos- for “light” and -graphos for “drawing”)
Odavde bi trebalo da vam bude jasno da je svetlo zapravo zaslužno za nastanak fotografije. Ako imate loše svetlo imaćete i loše fotografije. Kada je u pitanju priroda, onda malo toga možete da učinite povodom toga da promenite svetlo. Ali ako se recimo nalazite u studiu i pritom dobro namestite rasvetu, možete slikati sa bilo čime, pa čak i sa telefonom [YouTube].
Rezime
I nakon pročitanog teksta, verujem da će biti pitanja koji tačno model uzeti. To najviše zavisi od toga koliki vam je budžet. A i to prepuštam vama da sami zaključite, koristeći moje iskustvo koje sam predstavio iznad.
Smatram da je sasvim ok izbor bilo koji DSLR sa kit objektivom, koji vaš bužet pokriva. Ukoliko vaš bužet nadmašuje jeftine DSLR fotoaparate, onda razmislite da li vam je zanimljivije da fotografišete prirodu ili ljude. Ukoliko vam priroda izgleda primamljivije, uzmite jeftinije telo i dva objektiva. Ukoliko ste više za fotkanje ljudi, pogotovo u zatvorenom, onda bi preporuka bila jeftinije telo sa kit objektivom i blic. Ako ste u nedoumici onda je izbor jeftinije telo, a ostatak novca sačuvajte za par meseci kasnije kada budete videli šta vam više leži 🙂
A kada bih bio u situaciji da ponovo kupujem fotoaparat i opremu, moj izbor bi bio ovakav:
– kupovina polovnog tela; paziti da nije svadbarski, jer su ti dosta “prešli”,
– dva ili više objektiva; moj idealni set: 10-20mm, 17-85mm, 50mm, 50-200mm,
– dobra i udobna torba
– kvalitetan stativ
– možda neki blic, makar kineski za početak
– softbox
– zilberica
Odavde možete zaključiti da volim da fotografišem svašta – kako unutra, tako i u prirodi 🙂
I za kraj bih želeo samo da dodam jedan hejt.. Za sve one koji žele da kupe DSLR samo da bi sebe smatrali za veće fotografe, da bi izgledali više cool, da bi “izlečili” neki svoj kompleks, da to ne rade. Šteta za fotoaparat da ga koristi neko ko ne zna ni pravilno da ga drži, a kamoli dobro iskoristi. Automatski mod slikanja postoji i na kompakt fotoaparatima i radi isto tako dobro kao i na DSLR fotoaparatima. A razliku u ceni izmedju DSLR i kompaktnog, možete mnogo bolje da iskoristite u nekom fensi klubu sa prijateljima, da se tamo slikate i pokažete svim prijateljima na fejs-u kako vam je bilo cool. Na kraju krajeva isto to ćete uraditi i sa DSLR-om, sa znatno više potrošenog novca.
Od srednje škole se bavim hobi elektronikom i nikada mi nije bilo jasno zašto su cene određenih komponenti kod nas ponekad i duplo skuplje nego na eBay-u ili Amazon-u. Čak su i cene na Limundu ili Kupindu tek nešto manje od onih u redovnoj prodaji. I tako primera radi, sa servo motorom sam mogao da se igram u snovima, eventualno da cimam nekog da mi pozajmi (uz ne daj bože da pokvarim), jer mi je bilo preskupo da platim preko 1000 dinara, za takvo jedno zadovoljstvo…
Ali..
Na sajtu dx.com (nekada bilo dealextreme.com) možete kupiti razne “gedžete” po relativno niskim cenama. To relativno je relativno u odnosu na naše cene ovde u Srbiji. Tako se ja sada sa servo motorom igram za 4$ (~340din). Pored servo motora, naručivao sam još svašta nešto i nikada nisam imao problema sa stvarima koje sam dobio. Pošiljkama treba oko 20 dana da stignu od dana kada se obavi plaćanje. Ukoliko se potrefi da im u međuvremenu nestane neki od proizvoda koji ste naručili, možete korigovati porudžbinu, tako da vam pošalju samo one proizvode koje imaju, a ovaj koji nemaju, poslaće naknadno kada budu imali.
Što se tiče plaćanja, MasterCard i Visa sasvim lepo rade. Ostale nisam probao. A postoji i rešenje za one skeptične, koji misle da će im neko pokupiti svu lovu sa računa.
U banci otvoriš dva računa. Jedan gde ti recimo firma uplaćuje platu, a drugi sa kojim plaćaš preko neta. I onda kada nešto želiš da naručiš, preko eBankinka, netBankinga ili kako god da se to zove u banci gde si otvorio račune, prebaciš onoliko sredstava koliko ti je potrebno da izvršiš plaćanje. Zatim obaviš proceduru prekuckavanja pina sa kartice u formu na sajtu, potvrdiš i to je to 😉
E da.. mislim da nisam pomenuo da je dostava na kućnu adresu BESPLATNA!!! Nemam naviku da pišem caps+bold, ali kontam da je to presudno. Barem je bilo kod mene. Nisam nikada naručivao pošiljke čija vrednost prelazi preko 50$ i nisam imao problema sa carinom, mada sam čuo da može i preko toga da se naruči.
Nažalost, ovo gore više baš i ne važi. U principu, dostava je i dalje besplatna, ali naša draga država od kada je uvela PayPal na sve pošiljke koje stižu, pri ulasku, oporezuje. I to ODOKATIVNO! -.-
Pošto se pretragom interneta može naći gomila detaljnih opisa ovog kola i šema za njegovo povezivanje, ja ću samo ukratko napisati moje iskustvo što se tiče njegove nabavke i korišćenja.
Nedavno sam pravio autić kojim bih upravljao preko IOIO-a, pa mi je za upravljanje pokretačkim motorom bila potrebna neka komponenta koja bi mi omogućila razdvajanje IOIO-a i pokretačkog motora. To razdvajanje je bilo potrebno pošto pinovi na IOIO-u imaju izlazni napon 5V i ne trpe velike struje, a motor radi na 18V i vuče oko 250mA.
1) Rele – to je prva komponenta koje sam se setio, ali nažalost, jako je spora pa ne radi sa PWM signalima.
2) Tranzistor – radi sa PWM signalima, ali ne trpi velike stuje.
3) Tiristor – probao, ali PWM nije radio kako treba…
4) Mosfet – radi PWM, a dobro podnosi i veći napon i struju. Autić savršeno ide napred, ali pojma nemam kako da ga nateram da ide u rikverc.
5)L298. Nakon svih ovih ideja i pokušaja iznad, saznao sam da mi je zapravo potreban Motor driver, koji je namenjen da radi baš ovo što meni treba. I tu naravno ne prođe sve kako treba iz prve, te mi u prodavnici uvale L297 uz izgovor da i taj L297 radi isto što i L298 i da je to zamena. E pa ne radi isto to, jbg…
Malo je teže naći L298 u prodavnicama koje prodaju elektronske komponente, pa sam ja moj našao na Kupindu i to uz jako dobru cenu. Zpravo, za 1/3 cene od one redovne.
Ovde možete pogledati kako se koristi L298. Pošto je pored samog kola potrebno još komponenti i lemljenja, sklapanja i sličnih radnji, preporučujem da pre kupovine pogledate i ovaj link. Ovde je L298 već stavljen na pločicu gde se od vas očekuje odgovarajući input, a dobijete gotov output koji povezujete direktno na motor. Pored toga nemate nikakvih zezancija sa ostalim dodatnim komponentama 🙂
Taman kada sam skupio vremena da se poigram sa IOIO-m (Šta je IOIO?), drugar mi je ostavio njegov Arduino da i njega probam. Tako da sam dosta primera odradio paralelno na IOIO-u i Arduinu, pa evo kakvog sam mišljenja kada se radi o prednostima i manama ovih uređaja.
Nova verzija IOIO-a omogućuje povezivanje i upravljanje preko Android telefona ili preko računara. Povezivanje se vrši pomoću kabla ili Bluetootha. Aplikacija za upravljanje IOIO-m se izvršava na PC-u ili Androidu. Kada je IOIO povezan na Android uređaj, aplikacija pored kontrole IOIO pinova može da koristi i usluge koje pruža Android uređaj (WiFi, slanje SMS poruka, očitavanje vrednosti senzora…). Za sada se aplikacije za IOIO pišu u Javi. Iz ličnog iskustva, nije trivijalno podesiti Eclipse okruženje za programiranje Android aplikacija, te potom ubaciti biblioteke za rad sa IOIO-om. Cena je oko 40$, ali trenutno nema gde da se naruči u Srbiji.
Postoji više verzija Arduina, ali kao neki početni model, preporučuje se Arduino UNO. Program pisan za Arduino se izvršava na samom Arduinu, pa nije potreban računar/Android sa strane kao što je slučaj kod IOIO-a. Kontrolu toka programa sa računara je moguće vršiti putem serijskog porta. Sa druge strane, senzori koji se po defaultu nalaze u Android uređajima, ovde se dodatno kupuju i kače na ploču. To mogu biti jednostavni senzori (merač temperature, vlage, foto osetljiv senzor…) ili nešto složeniji (Ethernet, WiFi, SD card reader…) koji dolaze u vidu Arduino Shield-ova. Okruženje u kojem se programira Arduino se može preuzeti sa interneta, veoma je jednostavno i dolazi uz dosta primera. Cena za Arduino UNO je nešto jača od 10e i može se naručiti na sajtu dx.com. Arduino je moguće kupiti i kod domaćih distributera, ali je cena znatno viša.
Zaključak
Ukoliko ste početnik, preporučio bih vam Arduino. Sa gomilom primera koje dobijate uz okruženje, lako ćete savladati neke osnovne stvari (upravljanje servo motorom, dimovanje LED diode, očitavanje ulaza…). Sve to, kasnije možete lako primeniti na IOIO ukoliko za to budete imali potrebe 🙂
Ako niste sigurni o kakvom IOIO-u se radi, pogledajte ovde 😉
Stigao je. IOIO koji sam toliko čekao – stigao je! Zapravo stigao je on još davno, samo od svih obaveza nisam uspeo da mu posvetim dovoljno pažnje i da se poigram sa njim. Nego, da ne bih prevodio uputstvo koje možete naći ovde, u ovom blogu ću opisati problematične situacije u kojima sam se ja našao kada sam hteo po prvi put da pokrenem aplikaciju HeloIOIO i kako sam ih rešio.
Konektori
Prva stvar koju sam primetio kada sam otvorio paket, jeste da na pločici nisu zalemljene lestvice za povezivanje uređaja sa žicama, već su ostavljeni samo kontakti na koje se nešto može zalemiti. “Shit, sada još moram tražiti te lestvice po gradu!”. A tada još nisam ni znao kako se to zove, pa sam prodavcima na razne načine objašnjavao šta mi treba, pokazivao im slike na telefonu, poredio sa protoboard-om, dok konačno u Sprintu nisam našao to što mi treba. Tamo su mi objasnili da se to zove ženska lestvica (vi zakjučite zašto baš ženska :P).
Zaštita od pogrešnog povezivanja napajanja
Kada su lestvice konačno bile zalemljene na pločicu, bilo je vreme da testiram uređaj. Pročitao sam zvanično uputstvo, a zatim pločicu nakačio na stari adapter od fiksnog telefona (9V, 1000mA). Ideja je bila da stavim i jednu diodu, kako bi pločicu zaštitio od pogrešnog povezivanja napajanja, ali u tom trenutku nije bilo vremena za nešto to, što se kasnije ispostavilo kao velika greška. Elem, evo kako diodom da zaštitite IOIO (ili neki drugi neki uređaj) od pogrešnog povezivanja napajanja:
Zaštita pomoću diode
Takođe možete koristiti i grecov ispravljač:
Zaštita pomoću grecovog ispravljača
U provm slučaju uređaj neće raditi ako naopačke povežete napajanje (na B priključak dovedete minus), dok u drugom slučaju sa grecovim ispravljačom, uređaj će raditi za bilo koju polarizaciju plusa i minusa na priključcima A i B. Ove zaštite je poželjno skinuti kada uređaj kačite na bateriju, jer svaka dioda stvara pad napona od 0,7V.
Projekat HelloIOIO
Da bi IOIO nešto radio, potrebno je da isprogramirate aplikaciju za Android telefon koja će da mu kaže šta da radi. Zbog toga je potrebno da na računaru imate podešeno Eclipse okruženje sa Android SDK. Kako to uraditi ako do sada niste, potražite ovde.
Kada preuzmete najnovije biblioteke za rad sa IOIOom, sa njima će te dobiti i primer HelloIOIO. U mom slučaju, pokretanje tog primera nije išlo tako glatko kako je opisano na IOIO wikiju. Evo šta sam ja sve morao da uradim da bi mi svi primeri proradili:
1) Update Eclipse okruženja. Help Check for Updates, pa dalje sve prihvatiti…
2) Android SDK Manager Update Android Tools
Nakon ubacivanja projekata u Eclipse okruženje koje je opisano na IOIO wikiju, za svaki projekat uraditi sledeće:
1) Desni klik na projekat u Package Explorer prozoru Properties (otvoriće se novi prozor)
2) Odabrati stavku Android u desnom meniju, a zatim u panelu levo obeležiti verziju Androida za koji želite da kompajlirate vaš projekat (verzija Androida koji je na telefonu sa kojim povezujete IOIO)
3) U meniju sa desne strane sada odabrati Java Compiler stavku. Levo obeležiti stavku Enable project specific settings, a zatim pod JDK Compliance tamo gde piše Compiler compliance level odabrati verziju 1.6. Kockica Use default compliance level treba da bude obeležena.
4) Zatvorite prozor Properties for …
5) Desni klik na projekat u Package Explorer prozoru Android toolsFix project properties
Nakon ovoga, kod mene se svaki ubačeni projekat ponaša normalno. Crveni iksići koji su se ranije pojavljivali pored projekata u Package Explorer prozoru su nestali.
Prvi pokušaj
Nakon spuštanja aplikacije HelloIOIO na telefon i povezivanja telefona sa IOIOom, aplikacija je radila baš to što je u njenom opisu: menja stanje statusne diode na uključeno/isključeno u zavisnosti od stanja ToggleButton-a koji se nalazi na displeju telefona.
U nekom od narednih blogova slede malo ozbiljniji primeri 😉
Kao i svake godine, smer E2 upiše dosta gimnazijalaca. Osim što se susreću sa šalama pojedinih profesora na račun toga što su završili gimnaziju, susreću se i sa dosta ozbiljnijim zadacima, kakve možda nisu sreli u gimnaziji. Matematika i fizika im naravno nisu problem, ali kada je reč o programiranju ili osnovama elektrotehnike, tu se stvari već malo menjaju.
U gimnazijama se obično radi Pascal, dok se na smeru uči C/C++. Iako se na predmetu Programski jezici i strukture podataka programski jezik C uči od početka, predmet je lakše savladati ako već imate neko predznanje. Zato onima koji žele da upišu E2, a i onima koji su jednostavno radoznali i žele da se upoznaju sa programiranjem, preporučujem da posete sledeći link:
